Српски православни манастир Градац, са гробном црквом свете
монахиње Јелисавете, бивше краљице Јелене, жене краља Уроша И, налази се у средњем
делу Србије, близу града Рашке. Веома је значајан за боље разумевање градитељства
немањићке Србије у другој половини XИИИ века. У средњовековном простору манастира
сачуване су две цркве и остаци монашких зграда распоређених уз оградни зид. Главна
манастирска црква, посвећена Богородичином празнику Благовести, је најранија грађевина
у Србији у којо је готика изражена у већој мери. Спој византијских и романичких
утицаја који одликује архитектуру рашке групе цркава присутан је и овде, али обогаћен
многим новим решењима облика, конструкције и украса, блиских градитељству Запада,
где је готика у то време већ увелико била владајући стил. Основа плана као и романоготичке
и готичке појединости украшавања фасадеБогородичине цркве имају сличности са Студеничком
црквом. Назив места био је познат и пре оснивања истоименог манастира у 13. веку,
највероватније зато што је ту постојала тврђава или њени остаци. Архиепископ Данило
ИИ у животопису краљице Јелене напомиње да је она изградила цркву “ на месту званом
Градац ”. На узвишењу изнад манастира, које мештани зову Петров крш, одакле се стеновит
терен окомито спушта до западног дела средњовековне монашке насеобине, налазе се
остатци грађевине са два одељеља. Могуће да се ради о византијском утврђењу из ВИ
века, у чијем је подножију, на месту каснијег средњовековног манастира, постојала
црква.
Манастир Кончул посвећен светом Николи (у народу познат као Никољача, понекад и као Казновићи) се налази на три километра од данашње Рашке и припада епархији Рашко-призренској Српске православне цркве. Први пут се спомиње у Студеничком типику са почетка XIII века, а обновио га је Стефан Немања ((1166)1168—1196), тако да вероватно потиче из преднемањићког доба, као и оближња Стара Павлица. У њему се замонашио будући архиепископ и писац Данило II (1324—1337), а током владавине краља Милутина (1282—1321) манастир је постао седиште новоформиране Кончулске епископије. Свој највећи успон доживљава у XIV и XV веку, док за владавине Ђурђа Бранковића (1427—1456) у склопу манастира столује митрополит. Сматра се да је целокупан манастирски комплекс уништен након Великог беčког рата 1689. године и Велике сеобе Срба. На остацима старе цркве, подигнута је 1861. године нова црква која се махом држала основа првобитне цркве, изузев мале капеле на северном делу и параклиса.
Данас је то парохијска црква засеока Кончул, смештена левој обали Ибра. Народно предање говори да се првобитно налазила у самом селу Казиновићима (у којем има остатака темеља цркве). Током једног пљачкашког напада на манастир, Бог је услишио молитве монаха, пренео манастир на другу обалу набујалог Ибра и спасао га од разбојника.
У периоду од 1975. до 1979. године, на простору некадашњег манастирског комплекса обављена су археолошка истраживања током којих је, између осталог, утврђено постојање некрополе која је старија од првобитне цркве. Истовремено су на целом простору вршени и рестаураторски радови, а од 1983. године се Кончул налази под заштитом државе Србије, као културно добро од великог значаја.
Stara Pavlica
Манастир Стара Павлица се налази у селу Павлици, на стеновитој заравни изнад Ибра, 6 km северно од Рашке. Претпоставља се да потиче из преднемањићке ере[1] или је подигнут на самом почетку њихове владавине Немањића, крајем XII века[2]. Манастир се први пут помиње се у даровној повељи краља Стефана Првовенчаног, а делови његове цркве су обновљени током 70-их година XX века[1].
У склопу манастира се налази црква посвећена светим апостолима Петру и Павлу. Не зна се тачно ко је подигао ову цркву. Стилске анализе на основу аналогије са другим објектима у Грчкој, који имају сличан архитектонски концепт, су темељ тврдњи да је црква била ту раније него што је Стефан Немања дошао у Ибарску долину. Стара Павлица има у основи облик једнобродне базилике, крстастог распона, са кубетом и четири стуба. На источној страни имала је три апсиде, средња је била највећа. Имала је тространи облик са прозорима, док су лева и десна биле мање и без прозора. Камен, цигла и опека представљају основни грађевински материјал. У Старој Павлици се налазе и фрагментарно сачуване фреске, које поседују несумњиву ликовну вредност.
Манастир Нова Павлица се налази поред Ибра у Брвенику, недалеко од манастира Стара Павлица и остатака тврђаве Брвеник. Подигли су га крајем XIV века браћа Мусићи (Стефан и Лазар), као своју задужбину и сматра се да су они, након погибије уКосовском боју, сахрањени испод својих портрета у манастирској цркви. Сам манастир је основан као женски и у њега се повукла и замонашила њихова мајка, супруга челника Мусе и сестра кнеза Лазара (1371—1389) Драгана, која је у њему и преминула као монахиња Теодосија. Након Косовског боја, у манастиру је 1392. године преноћило тело кнеза Лазара, током његовог преношења у Раваницу.
Сама манастирска црква је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а подигнута је у Моравском стилу, који је тада тек настајао, тако да црква има основу тролиста односно триконхоса. За разлику од осталих споменика овог стила који се одликују богатом орнаментиком и спољном украсном обрадом, Нова Павлица је доста сиромашно украшена са спољне стране[1]. У њеној унутрашњости се до данас очувао живопис, у коме се налази и ктиторски портрет браће Мусића.
